URADI NEŠTO!

MLAD i zdrav kao RUžA, i može nešto da uradi
Tačnije: misli, veruje, da će uraditi nešto bitno,
a u stvari uradi nešto potpuno bezveze!

Kada pas nešto uradi…
On ima, poseduje, kapacitete,
resurse da uradi nešto OZBILJNO…
Ti kapaciteti jesu oštri i opasni zubi.
Budite pažljivi u psećoj blizini.
Za početak, pređite na drugu stranu ulice.

Hajde uradi nešto bez inata,
molim te!

Ona je želela da uradi nešto,
mogla nešto više da uradi.
Da uradi nešto sa ovim ili ONIM.
Više i ubedljivije sa ONIM nego sa ovim.
Na kraju, tako je i uradila.

Uraditi nešto dobro, ali ne često.
Povremeno.
Samo preko leta, na primer.

Uradi nešto za dinastiju
(u pauzi se nešto i uradi.)

Uradi nešto pozitivno:
i ta mogućnost postoji.

Mislio sam da uradim nešto,
međutim…

I želju da uradi nešto uz kriglu piva,
na primer.

Hej, uradi nešto za nebesku SRBIJU!

Neko rešio nešto da uradi potpuno,
nešto herojsko,
nešto ozbiljno.
REŠIO.
Kao ono kada se rešavaju ukrštene reči,
tako je on, neko, REŠIO!

Sto načina postoji da se nešto uradi!
Ali, uvek se izmisli i sto prvi način.

Namerio se nešto da uradi.
Nameračio se da uradi nešto
neobično.
Nesvakidašnje.

Ja bih hteo uraditi nešto…
Onda uradi nešto pametno.

Uraditi nešto ovako kao…

Jesam li već rekao: „spremna da uradi nešto“?
Ne, rekao sam: „Želela je da uradi nešto.“
Onda: ona je spremna nešto da uradi.
Onako, do kraja…
Da uradi nešto sa njim
mada je ON niži od nje.
Primetno niži.

Ako uradiš nešto za samoga sebe,
opet si NEŠTO uradio.
Računa se,
beleži poen.

Može i nešto lepo da se uradi,
a može i – nešto novo!
Ili: uradi nešto SAM!

Ako se, pri tome, uradi nešto
I ovde, a ne na nekom drugom mestu,
onda…

Hajde neka svako od nas nešto uradi!

NAPOKON smo uradili nešto,
a što je više, primetno više,
od NULE!

Bože, da ONI nešto urade?!
Ma, nema šanse!
Dobro ih znam.

Forsiranje da se nešto uradi
ništa DOBRO ne donosi.

Uraditi nešto kreativno
ili: uradi nešto i napolju.

ON može da uradi nešto loše i,
izazove POŽAR!
Šumski požar.
To ON može!

Sjajno uraditi nešto što…

Da se uradi, tačnije napravi,
nešto nalik ELEKTRIČNOJ GITARI.

Uradi nešto kapitalno!
Napiši nastavak Marksovog KAPITALA.
To je bar LAKO!

Planiram da uradim nešto kao…
I dalje planiram da uradim nešto kao…

Kada uradi nešto pravilno,
ja mu kažem: „Bravo, kuco!“

Ja bih nešto uradio
u ovim prepodnevnim SATIMA,
ali mi se ne da.
Baš mi se ne da!

Uradi nešto da te pokrije…
Zar ne primećuješ da si go!
Kao od majke rođen.

Uradi nešto još luđe
Gde ćeš luđe od ovoga što upravo radim?!

Nešto uraditi – USKORO.
Nema čekanja!

Maketar je tamo nešto uradio.

Srbija da uradi nešto više…

Nauči da pišeš, i uradi nešto!

Uradio je nešto nezakonito,
i sada robija u Zabeli.
Žena i dvoje dece ga posećuju jednom mesečno.

Uradi nešto u tom stilu!
Ne: uradi nešto u svom stilu!

Probao sam da uradim nešto u tom fazonu…

Uradi i Ti nešto za svoje!

Pjesme poput „Uradi nešto“
mnogo mi znače.

Nešto uradi „na prepad“.
Mrdni se, uradi nešto sa…

SVI ga moleE da nešto uradi,
a on neće,
folira se…

Ili uradi „update“ ili izbaci poruku…

Ja sam se drznuo da to uradim…

Uradi nešto,
proleće je odavno prošlo…
Već je i leto, polovina avusta.

Uradi nešto…

[1]

G-din iz Australije i g-đa iz Las Vegasa

Nepoznatom je jedno vreme pisao stariji gospodin iz Australije. Pročitao je njegovu priču na Net-u, i javio se: “To je upravo ono što bi trebalo da bude prisutnije na Internetu…”
Dobro formulisana rečenica, pomisli Nepoznatipisac! Možda se i Australijanac bavi pisanjem? Trebalo bi njegovo ime ukucati u Google, i videti šta o njemu ima na World Wide Web-u…
Ili mu piše riba… Riba?! Otkud ta reč?! Neprikladna je! Ta gospođa, sigurno, ima sedamdeset godina, i nije nikakva riba već, na primer, g-đa Metuzalem! Kako bilo, ex-Kragujevčanka se imejlom javlja iz Las Vegasa:
“Gospodine Nepoznati, i ja sam iz Kragujevca. Da ne dužim: radi se o fotografiji pored Vaše priče na sajtu posvećenom našem gradu. Na njoj je prikazana ulica u kojoj sam provela detinjstvo, mladost… Zato bih Vas  zamolila ako imate još takvih fotografija da ih pošaljite na moj imejl!
P.S. Recite mi da li ste i Vi stanovali u toj ulici i ako jeste: kada? Koje godine? Možda se poznajemo ili smo se družili?”
Nepoznatipisac može da pročita odgovor svog junaka:
„G-đo iz Nevade, nažalost ne posedujem fotografije na kojima je ulica Vašeg detinjstva. I ovu je postavio vebmaster sajta, a ne ja.
Za razliku od Vas, ja nikada nisam stanovao u ulici koju pominjete, i ona za mene nema većeg značaja od bilo koje druge kragujevačke ulice. Zahvaljujem što ste se javili. Pozdrav Vama i prestonici igara na sreću – Las Vegasu!
Nepoznati„
Nepoznati je u imejlu propustio priliku da g-đu Metuzalem pita da li je nekada prisustvovala koncertu Elvisa Prislija budući da je on često nastupao u Las Vegasu… Takva šansa se ne propušta, pomisli Nepoznatipisac. Jer ako se propusti, onda… Onda… Hm, nedostaju mu reči. Baš je zaribao, kao i njegov junak.
Ma, nije važno…

Elvis Prisli i Kragujevac

Elvis Prisli i Kragujevac nemaju nikakvih veza, niti je moguće uspostaviti ih. Njegovi obožavaoci neće da dolaze u Kragujevac, i govore da to čine u Elvisovu čast. Neće se upisivati u imaginarne knjige utisaka: „Kragujevac sam posetio iz ljubavi i poštovanja prema Elvisu…“, „Sve me u ovom šumadijskom gradu podseća na nezaboravnog kralja rokenrola…“, „Velika čast je hodati ulicama kojima je koračao Prisli…“
Japanci će i dalje svakog januara (februara, marta… novembra, decembra) hrliti u Memfis, kupovati Prislijeve CD-ove, majice i bedževe sa njegovim likom, obilaziti lokacije u gradu koje su imale značaja u Elvisovom životu (školu koju je pohađao, muzički studio u kojem je snimio prvu ploču, grobove njegovih roditelja…)
Kragujevac će biti izvan te priče, kao što je izvan mnogih drugih priča. Na primer, priče Džon Lenon i Kragujevac, Joko Ono i Kragujevac, Bob Dilan i Kragujevac… Če Gevara i Kragujevac… Pablo Pikaso i Kragujevac… Džingis Kan i Kragujevac..

In the year 2626…

Gliša-034: Više smisla bi imalo da pevušiš (ili zviždućeš, kako god) „Šumadijski blues“, „Blues u parku“, „Zašto ne volim sneg“… nego tu meni nepoznatu pesmu.
Nepoznati: Glišo, ti kao da si promoter grupe Smak? Nema potrebe: oni više ne postoje! Ne objavljuju nove nosače zvuka, ne organizuju koncerte, promo-turneje… Jednostavno su out! Izvan vremenskih i prostornih koordinata! Deo su prošlosti, a ne sadašnjosti ili, daleko bilo, budućnosti. Toliko o najpoznatijoj i najuspešnijoj kragujevačkoj rok grupi!
Ostajem pri svom izboru dok sa osećanjem superiornosti koračam kragujevačkim ulicama, potpuno siguran da niko, osim mene, pesmu I remember Elvis Presley ne bi odabrao.
Gliša-034: Nešto me, Nepoznati, nisi ubedio da bi tu pesmu trebalo pevušiti kragujevačkim ulicama. Meni više odgovaraju pesme domaćih rok-bendova. Možda je kompozicija I remember Elvis Presley primerenija za pevanje dok se hoda ulicama Njujorka, Čikaga, Las Vegasa… Memfisa… Na kragujevačkim ulicama ona ne funkcioniše. Kontraproduktivna je.
Nepoznati – Komplikovano je da objasnim zašto pesma I remember Elvis Presley najbolje odražava moj odnos prema Kragujevcu. Zašto je od svih pesama moj favorit. Kada kažem: I remember Elvis Presley, ja mislim: I remember Kragujevac.
Gliša-034 – Za razliku od tebe, Nepoznati, ja se Kragujevca ne sećam: živim u njemu. Četrdeset godina! I, naravno, navijam za Radnički!
Nepoznati – Kada si pomenuo Radnički, i kada sa muzičkih prelazimo na fudbalske teme, nekada sam crveni dres tog kluba navlačio na svoje telo, i istrčavao na fudbalsko igralište… Sa toliko energije i vere u dane koji će doći!
Jedva verujem da taj klub još postoji, da ima navijače, fudbalere, trenera…
Vojkan – Kakvo je u Kragujevcu stanje (državu koja, uzgred budi rečeno, neprestano menja naziv, granice, himnu, zastavu, ustav, broj stanovnika… i stanje u njoj bolje i da ne pominjemo) najsvrsishodnije bi bilo otćutati jedan minut, i otići u fade-out.
Nepoznati – Upravo sam smislio futurističku pesmu o Kragujevcu: In the year twenty six twenty six// u Kragujevcu će nastupiti grupa Twin Peaks// sa velikim hitom// „Američkom pitom“…
Dalje se zviždi. Nastavak teksta sledi uskoro…

Sizifov kamen

„Megalomanija“ nema administratora niti će ga ikada imati. U njoj vladaju haos i slučajnost. To podseća na kotrljanje kamena niz liticu u mitu o Sizifu koji ruši i uništava sve pred sobom. Kamen je važan dok je Sizif potpuno nevažan. Da je tada u Evropi postojao duvan, on se ne bi zvao Sizif već Pušač. To je ime koje mu priliči. I Grci bi govorili:
- Pušač ga je ispušio… Ona kamenčuga će mu, na kraju, razbiti glavu…
Webman je juče bio na nogomentnom terenu, i šutirao loptu. Naravno da to nije imalo nikakvog smisla. Kao kada bi Atila Bič Božji izašao na teren i poželeo da sve oko sebe pobije, ili bar pokori, a ne da nogama, glavom, i ostalim delovima tela udara loptu.
Nekada davno Webman je bio Fudbaler. Kada Internet nije ni postojao. kada su televizori bili crno-beli, računarii skalamerije koje su zauzimali čitave spratove…
Arjuna i Setwah tada su se tek rodili, a možda i nisu?! Ne, nisu se čak ni rodili, ali eto, neke stvari ostavimo nedorečenim.
Webman je bio Fudbaler, i to je imalo značenje u tom vremenu. Njegov tinejdžerski mozak je bio kompatibilan sa igrom zvanom – fudbal.
Kao fudbaler on je umro, nestao, iščezao, onog trenutka kada je napustio rodni grad, mada je i dalje nastavio da živi u Srbiji.
Srbija je dovoljno velilki komad zemlje da bi se tako lako napustila. Za Webmana, ona je njegov Sizifov kamen, a pošto je u međuvremenu duvan iz Amerike donet u Evropu Webmana možete zvati i Pušač.

Samoproglašeni administrator

Ponekad se i tako nešto dogodi: da grupa na Facebooku ostane bez administratora.
Postoji grupa, kao i nekoliko članova, ali Administrator je odlučio da odustane od dalje avanture…
Da li je to kraj grupe?! Da li se ona se gasi, nestaje, kao i sećanje na jedno leto kada se gluvarilo u gradskom Parku na kraju grada…
Ti tinejdžeri (slučajno?!) iz mog rodnog grada: možda su upravo te godine maturirali ili nisu imali novca da odu na letovanje, i Grad im je bio SVE! APSOLUTNO SVE… Taj srpski grad, i meni dobro znan…
Mogu Vam reći kako se grupa zove: Sreten Mladenović Mika 1916-1942. Ispisane godine jesu godine rođenja i smrti S. M. Mike narodnog heroja. Nije ih imao previše: dvadeset i šest.
Nešto je značio u jednom vremenu. Međutim, TO vreme se istrošilo, i u NEW AGE-u ON ništa nije značio.
Zato niko nije vodio računa o njegovoj bisti u Velikom gradskom parku… Kao u priči o „Tužnom princu“ Oskara Vajlda…
Tako sam postao administrator te grupe na Facebooku…
Grupe koja je isfurala svoj fazon, svoju svrhu, i koja može mirno da se ugasi, nestane.
Sada kada je dobila administratora, i nekoliko novih članova možda će živeti još neko vreme…
Možda…

MC

Pomislim: kako se ljudi koji su iščezli, nestali, ponovo pojavljuju potpuno iznenada i na najmanje očekivanom mestu.
O MC-u se radi. Kada smo se Setwah i ja pronašli na Internetu, i MC je bio u blizini. Neprimetan, u svom svetu… Čak su on i Setwah imali sukob. Beznačajan. MC je napisao „Hvala, gospodine“, i Setwah je poludeo. Kakav gospodin, kakve trice i kučine! Šta me tu zajebavaš?! Nemoj sa mnom da se kačiš!
Međutim, MC je mislio tako kako je i napisao. Nije tu bilo nikakvog cinizma, želje za provokacijom.
Ali, MC je za Setwaha bio potpuno nepoznat. Za razliku od mene, o njemu ništa nije znao.
MC i ja smo se godinama već sretali na Net-u, putevi su nam se ukrštali i respektovali smo jedan drugog.
I onda je u „Megalomaniji“ iskrsla tema – Palmotićeva broj 37. Setwah se setio septembra 1993. godine i svog boravka na toj adresi.
Ispostavilo se da je MC jedno vreme radio u ustanovi koja se nalazi na toj adresi. Njegove radne prostorije su bile u podrumu. Ispalo je da je to nabezbedniji deo Palmotićeve broj 37.
Ako bih nekada kročio u tu zgradu, odmah bih otrčao u podrum. Jedino tamo bih se osećao sigurno.
Kolika je samo hrabrost bila potrebna odlaziti svaki dan na posao u tu zgradu?

Think about it!

Setva bi hteo da saznam nešto o karbon fiberu. Kakav je to materijal, koliko je upotrebljiv… Da ne budem neobavešten.

Pa, kada je tako (a jeste) onda Webmane kreni u potragu! Otvaraj web-stranice…

Od karbon fibera se prave haube i delovi automobila. Pre svega, za trkačke automobile. Razlozi su lakoća i izdržljivost materijala.

Pitanje (sa foruma): šta bi se dobilo kada bi šasiju obložili karbon fiberom. Da li bi se dobilo na čvrstini automobila? Na težini auto ne bi mnogo dobio, a bio bi tvrđi pri udarcu u prepreku.

Odgovor: Karbon fiber je jako skup, i to je ključni razlog što ga ne ugrađuju. Pri sudaru, ne bi se savio kao čelik nego pukao u paramparčad.

Karbon fiber se koristi zbog lakoće i izdržljivosti! Ta vlakna i nisu toliko dobra, a i lako su zapaljiva!

Ako bismo napravili šasiju od vlakana na šta bi taj automobil ličio? Šta se ima od toga da on bude izuzetno brz? Nismo na auto-trkama!

Nismo na auto-trkama, ali jesmo u MEGALOMANIJI!

——————————-

Megalomanija od grčke reči μεγαλομανία jeste termin za ponašanje okarakterisano deluzionim fantazijama o bogatstvu, moći, inteligenciji ili omnipotenciji. Megalomanija je, doslovno, ludilo veličine. Patološko precenjivanje sebe samog, svojih sposobnosti i mogućnosti. Javlja se u sklopu paranoje, šizofrenije, staračke demencije itd.

Čitate li knjige o filmu?

Danko Stojić, moj kolega prozni pisac upravo je ovih dana objavio knjigu o filmu. Tako se i zove – KNJIGA O FILMU. Izdavač je beogradski LIBER.
Po ceni od 200 dinara knjigu možete naručiti na sledećem LINKU.
Inače, Danko Stojić je magistririrao na FDU… Ali se poslednjih godina bavi, uglavnom, pisanjem proze – kratkih priča, novela… Književnih prikaza u časopisima…
Kada pročitam Dankovu „Knjigu o FILMU“ možda ću napisati nešto više o njegovoj knjizi…
Tako…  Za sada.

M.A. Amika: Knjižara Beopolis

Ljubaznošću Kralja Pajaca i osoblja beogradske knjižare Beopolis u Domu omladine došao mi je u ruke roman Repriza reprize.
Deluje vrlo zanimljivo. Dogadja se u medjuprostoru izmedju čitanja knjige, buduće knjige koju autor piše, realnog života i virtuelne mreže sa “on line” ličnostima koje se uključuju u tekst romana i u stvarni život koji takodje postaje deo romana…
RR lebdi u prostoru gde je inače čitalac – ovde je u tom prostoru pisac. Metafizika Mreže preneta u “papirni” oblik, meni vrlo bliska jer sam se podosta bavio e-književnošću i interaktivnošću…